Mnogima sa korenima u socijalističkoj Jugoslaviji, „jugonostalgija“ ne predstavlja pojam koji se veže samo za način na koji su nekada živeli njihove porodice, već i na život kojim oni danas žele da žive.

Autor: Filip Balunović

Arhitekta Mirza Vranjaković ima dve slike na zidu svoje dobroopremljene kancelarije u berlinskom okrugu Šarlotenburgu.

Na prvoj piše: „A bas le le haviar, vive le kebab“ („Dole kavijar, živeo kebab“), slogan koji je ispisivan po zgradama Pariza tokom protesta ‘žutih prsluka’ protiv establišmenta koji su zahvatili Francusku Emanuela Makrona 2018. godine.

Na drugoj je fotografiji, obučen u uniformi i sa cigarom, Josip Broz Tito, revolucionar i vođa socijalističke Jugoslavije od 1945. do njegove smrti 1980. godine.

„Jednom je moj šef ušao u kancelariju i bio je vidno šokiran kada je video Titovu sliku”, kaže Vranjaković. „Pitao me je: ‘Imaš fotografiju diktatora?’. Samo sam odgovorio: ‘Er bleibt’ – ‘On ostaje’”.

Tridesetjednogodišnji Vranjaković nema izravna sećanja na vođu partizanskog otpora koji je iz ruševina Drugog svetskog rata stvorio multietničku socijalističku državu i koji je hodao po sceni Hladnog rata kao suosnivač Pokreta nesvrstanih.

Jugoslavija je, nakon Vranjakovićevog rođenja 1988. godine, trajala još nekoliko godina, pre nego su nacionalizam, ekonomska kriza i promena geopolitike, koji su imali svoju ulogu u njenom raspadu, tokom sledeće decenije ubili oko 125.000 ljudi i raselili još stotine hiljada širom sveta.
Pa zašto onda slika Tita?

„Hteo sam da pokažem svoju ideološku pripadnost“, rekao je Vranjaković, čije okrugle naočale, brada i duga smeđa kosa više podsećaju na osobu iz Vudstoka, nego iz Novog Pazara, grada na jugozapadu bivše jugoslovenske republike Srbije, u kome je odrastao.

„Za mene je ova slika važna, jer sam rođen u Jugoslaviji, u sistemu koji je predstavljao alternativu kapitalizmu. Takav sistem više ne postoji nigde u svetu”, dodaje on.

Za Vranjakovićevog šefa, Nemca, Tito je bio diktator, za Vranjakovića simbol ‘zlatne ere’, a za neke ‘Jugoslovene’ poput njega, koji žive na Zapadu, zamišljena budućnost.

Mnogo više od gorke čežnje za jugoslavenskim „Krašovim“ bombonama ili dragim sećanjima na dnevne šetnje preko granice – „na Zapad“ – u Trstu, da bi se kupile farmerice, kliše koncepta jugonostalgije, za neke imigrante sa Balkana postao je vrednosni sistem za sadašnjost i budućnost.

Jugonostalgija, kaže za BIRN Milica Popović, istraživačica koja živi u Parizu, „postaje važan politički stav i zahtev koji se odnosi na sadašnjost“.

Jugonostalgija kao ‘siguran prostor’

Ne dele ipak svi Vranjakovićevo viđenje onoga što je predstavljala Titova Jugoslavija.

Kada su se centrifugalne snage nacionalizma pojačale 1980. godina, Tito je za mnoge u Jugoslaviji doista postao ‘diktator’, njegova savezna država je postala tesna za narode koji su, prema toj argumentaciji, zapravo samo želeli živeti odvojeno. On je vladao dekretom i nedovoljno tolerisao političko nezadovoljstvo. Međutim, za veliki broj ljudi, koji sa zadovoljstvom gledaju na svoju bivšu zajedničku državu, Tito je bio vizionar, vođa koji je zagovarao ‘bratstvo i jedinstvo’ a ne verske, nacionalne ili jezičke razlike, zalagao se za unapređenje ženskih prava, arhitektonskih inovacija i vodio hibridni socijalistički sistem koji je građanima pružao određenu slobodu uskraćenu onima koji si bili iza Gvozdene zavese. Jugoslovenski pasoš je otvarao vrata na Istoku i na Zapadu, a Tito je bio retka vrsta državnika.

„U tom periodu moj rodni grad i moj region u Srbiji prošao je kroz ozbiljnu emancipaciju“, priča Vranjaković. Ali do devedesetih godina ovo je stajalište već postalo prošlost i nije bilo važno u novim nezavisnim državama koje su proizašle iz nekadašnje Jugoslavije.

Masovna ubijanja i etnička čišćenja otrovali su odnose između Srba, Hrvata, Bošnjaka i Albanaca i – prema brojnim akademskim studijama – nova interpretacija Jugoslavije ukorenila se i u dijaspori, već dobro etablirana egzodusom stotine hiljada jugoslovenskih gastarbajtera od 1960-ih pa nadalje, koja se povećala sa izbeglicama koji su pobegli od rata.

Animozitet se proširio na gradove širom Zapada gde su se kroz decenije, u malim odvojenim sredinama, pojavljivale mini ‘Jugoslavije’.Te su se zajednice gotovo preko noći raspale, pa su se „Jugosloveni“ podelili na Srbe, Hrvate, Bošnjake…

Pa ipak, još uvek neki drže do jugoslavenskog identiteta kao nešto što označava odbacivanje snaga koje su rasturile Jugoslaviju, mržnje i političke netolerancije.

„Smatram se Jugoslovenom jer sam se tamo rodio, roditelji su me odgojili u tom duhu”, kaže 40-godišnji informatičar Kemal Smajić, koji je kao 12-godišnji dečak došao u Beč, kada su na početku rata 1992. godine snage bosanskih Srba opkolile njegov rodni grad Zvornik i proterale Bošnjake.
Uprkos ubistvima i traumama, „nikada nisam mrzeo Srbe“, ističe Smajić. „Mrzeo sam samo ljude koji su ubijali druge“.

Smajić se danas kreće u društvu od oko desetine ljudi iz cele bivše Jugoslavije.

„Zajedno odlazimo na letnje odmore, skijanje… Prošli put bilo je deset parova sa decom. Imamo lekare, farmaceute, električare, birokrate itd. Pomešani smo. Tu su ljudi iz Pirota (Srbija), Dalmacije (Hrvatska), Slavonije (Hrvatska), centralne Bosne, Beograda. Kad se okupimo, super nam je”.
Umesto bolne, iskrivljene slike zemlje koja je postala njegova najgora noćna mora, za Smajića je „Jugoslavija“ metafora za njegovu sadašnjost.

Popović, koja je istraživala ‘jugonostalgiju’ na Univerzitetu u Ljubljani i Institutu za političke studije u Parizu (Science Po Paris), naglašava da neki od onih koji se sećaju Jugoslavije „stvaraju unikatni kontra-narativ”, ili kako to naziva nemački egiptolog Jan Asman „kontra-identitet”, koji je u suprotnosti novom prevladavajućem narativom.

„Kao odgovor na hegemonistički revizionizam, sećanje na Jugoslaviju postaje subverzivno”, ističe Popović u pisanom odgovoru za BIRN.

„Istovremeno, na individualnom nivou, jugonostalgija postaje svojevrsni ‘sigurni prostor’ za kognitivni disonancu, ambivalentne emocije i (ne) uspešne pokušaje razumevanja svega što nam se dogodilo: lično, društveno i politički”.

Nacionalna pripadnost „uglavnom beznačajna“ u svakodnevnom životu

Dr. Ana Mijić sa katedre sociologije javnog univerziteta u Beču, objavila je da je uočila „čvrste veze između ljudi iz bivše Jugoslavije“.

U svom radu iz 2019. godine Mijić piše da „ispitanici često tvrde da je njihova nacionalna pripadnost – tj. biti Bošnjak, Hrvat, Srbin – u svakodnevnom životu uglavnom beznačajna”.

„Oni navode da, generalno, postoje jake veze između ljudi iz bivše Jugoslavije („sa našima“) koje se razlikuju od veza sa „normalnim Austrijancima“, kako je to opisalo nekoliko ispitanika, i da nacionalna pripadnost „naših ljudi“, nema nikakve važnosti”. Drugim rečima, u drugim slučajevima, primarni društveni krugovi su u većem delu etnički homogeni, piše Mijić.

Jana Dolečki se iz Zagreba preselila u Beč 2013. godine, kako bi doktorirala. Nije joj ni na kraj pameti bilo da će postati dirigentica lokalnog hora koji nosi naziv „29. novembar“, datum koji se u Jugoslaviji slavio kao Dan Republike, dan kada je 1943. proglašeno federalno uređenje Jugoslavije.

Hor je osnovan 2010. godine od grupe umetnika iz Srbije, Bosne i Austrije, i kroz njegove pesme i izvedbe „živi Jugoslaviju”, kaže 40-godišnja Dolečki.

„Oni su počeli davati život tom nasleđu, što im je dalo politički identitet ili supstancu koja im je do tada nedostajala”, ističe ona za BIRN. „Oni su shvatili da ovo nasleđe, čak i danas, može da postane aktivni elemenat”.
Dolečki dodaje da učesnici hora – koji nose majice sa crvenom zvezdom – dele vrednosti antifašizma, solidarnosti i internacionalizma koji su bili ključni za socijalističku Jugoslaviju, a njegova vrata su otvorena ne samo za „Jugoslovene“.

„Ima nas 20 iz zemalja bivše Jugoslavije, plus nekoliko Austrijanaca, Šveđana, Nemaca i Francuza. Naši članovi puštaju partizanske filmove; prisustvujemo konferencijama i diskutujemo o tome kako nastaviti ‘živeti’ jugoslovensko nasleđe, kroz pesmu i aktivizam“, rekla je ona, i dodala:
„Mi ‘živimo’ svoju idealnu manifestaciju Jugoslavije”.

Na takvim kulturnim događajima, ističe Dolečki „imate priliku da ‘živite Jugoslaviju’ na objektivan način, bez da vaš identitet bude subjektivno određen”.

Pobuđivanje interesa kod mladih i marginalizovanih

To što mlađe generacije možda snažnije osete privlačnost „jugoslovenskog“ identiteta nije bez presedana.

Prema rečima Popović, istraživanje iz 1987. sprovedeno u Zagrebu i Beogradu, koje je pomenuo i naučnik Sergej Flere 1988., utvrdilo je da su se više od 16% osoba u Jugoslaviji mlađih od 30 godina identifikovali kao ‘Jugosloveni’ u pogledu njihove nacionalnosti, dok je gotovo 40 odsto odgovorilo da im je jugoslovenski identitet najprihvatljiviji.

Popović navodi i kasnija kvalitativna istraživanja poput ono koje je proveo Erik Gordi, viši predavač na Univerzitetskom koledžu u Londonu, kako bi ukazala da je jugoslovenski identitet najprihvatljiviji za „mlade, urbane i obrazovane grupe stanovništva“.

Vranjaković, koji dolazi iz grada u kojem pretežno živi bošnjačko stanovništvo, u pretežno pravoslavnoj Srbiji, govori o drugom faktoru.
Po raspadu Jugoslavije mnogi su se osećali isključeno, marginalizovano ili diskriminisano, nacionalne manjine su unutar uglavnom nacionalističkih država koje su se pojavile raspadom Jugoslavije bile dvostruko nesretne – lišeni zajedničke države u kojoj su odrasli, u novim se državama koje su je zamenile na njih gledalo sa sumnjom.

Neki su pronašli utehu u manjinskom nacionalizmu. Drugi su se držali svog originalnog jugoslovenskog identiteta kao vrstu ‘internacionalizma’ onih koji su inače ‘nepoželjni’.

„Službena državna politika i medijska propaganda su 90-ih stalno radili na postavljanju etničkih granica, etiketirajući sve prema imenu i religiji”, kaže Vranjaković, koji odbacuje takvo etiketiranje.

„Nije se mnogo promenilo poslednjih godina i svi koji se osećaju manjinom i ne vole da budu kategorizovani, osećaju se sigurno pod identitetom Jugoslovena, što i dalje pobuđuje ideje antifašizma, bratstva i jedinstva”.
I da li je lakše prihvatiti ovaj „staro novi“ identitet u Berlinu ili Beču, nego u Beogradu ili Zagrebu?

„Otvorenim osobama je ovde lakše pristupiti drugim ljudima, nego li osobama koji žive u Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj, gde su nacionalističke struje blatantno represivne“, kaže Smajić.

„U tim zemljama oni moraju biti oprezni šta govore, kako bi zaštitili svoj posao ili svoju decu u školi. Čini se da je lakše onima koji žive u inostranstvu i koji su otvoreni”.

Vranjaković opisuje sopstveni identitet kao „kompleksan”.

„Dolazim iz Novog Pazara, iz Srbije – države koja me nije u potpunosti prihvatila kao građanina“, naglašava on i dodaje. „Jedina zastava koja bi učinila da se osećam komporno i ‘kao kod kuće’ je zastava Jugoslavije”.

Filip Balunović je doktorirao na temi društvenih pokreta na italijanskom univerzitetu Scuola Normale Superiore u Firenci, na Odseku za političke nauke i sociologiju. Njegova istraživačka interesovanja uključuju političku ekonomiju, društvene pokrete, marksizam, političku filozofiju i političku teoriju. Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu i stekao dva mastera iz oblasti međunarodnih odnosa i evropskih studija na Evropskom institutu u Nici i na Univerzitetima u Sarajevu i Bolonji iz oblasti ljudskih prava i demokratije. Balunović je izvršni urednik srpskog izdanja Le Monde Diplomatique i autor knjige „Beleške sa slobode“ (Mediteran, 2014.).

Sadržaj ove priče predstavlja stavove autora i isključiva je odgovornost BIRN-a. Evropska komisija ne prihvata nikakvu odgovornost za korišćenje informacija koje članak sadrži.